Trninic Info logo
Početna > Biblioteka > Старозавјетни катехизис > Књига постања > Стварање човјека
Старозавјетни катехизис
Књига постања

"Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота."

----------------------------------------------

"Старозавјетни Катехизис" је емисија радија Светигора (www.svetigora.com) која се емитује седмично.

Ово су изванредне емисије, поучне, али и више, на моменте веома надахњујуће. Начин објашњавања догађаја је једноставан, директан и близак нашем данашњем животу, и запањујуће открива до које мјере и детаља се и нама данас једноставно понављају исте ствари, ситуације, па чак и исти покрети срца, као што су се дешавале људима кроз историју од најранијих времена. Тако веома брзо човјек осјети стварну, живу блискост и наклоност према многим од старовремених ликова које иначе можда познајемо само као неку врсту књишких или чак "музејских" имена или појмова.

У најмању руку због тога, што заиста у пуном смислу ријечи оживљавају старозавјетне догађаје и ликове и живо их доводе у везу са нама самима, препоручујем свакоме да послуша барем неку од ових емисија.

----------------------------------------------

"...Прије свега, та тумачења и те тајне, говоре нам да Свето Писмо није дјело писано у служби личног пишчевог поетског надахнућа, нити ради прецизног научног историјског израза, нити пак у служби нечега попут, нама савремене постмодернистичке игре између писца и читаоца, већ видимо да је Библија писана у служби и ради службе људи Господу Богу.

Његов се смисао не да исцрпити у осамљеном читаочевом домишљању и одушевљењу, у академским расправама, језичким анализама, поетском и мистичном заносу самозваних тумача, врачара и гатара. Његов смисао у православном схватању живота и стварности одређен је његовим физичким положајем у цркви, у православном храму. Тамо се Свето Писмо налази на сред олтара, Свете Трпезе, дакле у центру Богослужења, у центру Свете Литургије, у центру чудесног сабора Бога и вјерујућих људи.

Ето зато и отуда, нама се чини да смо прочитали извјештај о политичким немирима у Египту, о егзодусу једнога народа, о прастарим превазиђеним обичајима, да смо прочитали некакав нестваран јудејски мит, а оно нам се изненада кроз ријечи Цркве откривају судбинска питања нашег личнога живота, па не буде да смо прочитали "измишљени и научно оборив извјештај" о раздвајању мора стар 30-так вјекова, него то читамо о нашем крштењу, бјекству из робовања незнабоштву и страстима које симболизује Мисир - Египат, усласку у велику пустињу овога живота пуну колебања и разочарења за крштену душу и примицању коначној побједи и смирењу Царства Небеског коју симболизује Земља Обећана.

Нити то читамо "поучну причу о издаји међу браћом и великодушности одбаченога брата", него нам се то открива истина о страдалном Христу записана вјековима прије његовога оваплоћења, записама прије вјекова.

То је тајна Богослужења. Свето Писмо као Богослужбена књига, има ту тајну.

Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота.

Тако и на Светој Литургији, видиш - хљеб и вино, а то сами Господ који те позива да му приступиш.

Ми људи својим разумом и чулним моћима не можемо директно видјети лице Господње. Зато доиста често, ослањајући се на тако крње знање, закључујемо да смо ми сами у читавој васиони, да Бога нема. Вјера је, каже апостол Павле, потврда оних ствари које нама људима нијесу видљиве. Вјера је она сила која нас упућује у области крајње неизвјесне и недоступне нашим ограниченим сазнајним моћима. Вјера је наше једино средство и чуло пред непознатим. Вјером видимо невидљивога Бога.

Вјером, Јудејски излазак из Мисира кроз Црвено море постаје наговјештај Христовога страдања и потом васкрсења, наговјештај нашега крштења и по њему усмјерења ка животу вјечном, Земљи Обећаној. Вјером, пут изашавшег Израиља предвођеног Мојсејем постаје наш пут. Патње и колебање Јудејаца постају наше патње. Једна стара и на први поглед наивна прича постаје путоказ нашим срцима. Вјером Света православна Литургија, од представе за наше очи, збира неразумних радњи, превазиђене традиције и обичаја, постаје предворје, предукус Царства Небескога у који се сабирамо "опет и опет", како каже литургијска молитва.

Прошири

Стварање човјека

сачувај
6 Mb 15:59 min.
"... Човјек је, рекосмо, створен по слици и прилици Божијој. Према тумачењу светога Максима Исповједника, слика Божија у нама је оно што од Бога добијамо од почетка нашега постојања и имаћемо до краја, а то је живот, и вјечни живот. Прилика Божија, или подобије, је оно што тек треба да задобијемо, да бисмо у потпуно наликовали Богу, а то су милост и доброта. Иначе, на шта ће нам личити вјечни живот, ако не задобијемо доброту и милост? То се и не би могло назвати животом, него вјечном патњом.
...
... Због чега сада овакво искушавање? Када би ми иначе могли знати да нас неко воли? И како би ми иначе могли знати да нас неко воли, ако тај не би имао никакву прилику да поступи супротно, него да нам безусловно угађа и жртвује се за нас? Никако. Била би то присилна љубав. Уствари то уопште не би била љубав..."