Trninic Info logo
Početna > Biblioteka > Старозавјетни катехизис > Књига изласка
Старозавјетни катехизис
Књига изласка

"Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота."

----------------------------------------------

"Старозавјетни Катехизис" је емисија радија Светигора (www.svetigora.com) која се емитује седмично.

Ово су изванредне емисије, поучне, али и више, на моменте веома надахњујуће. Начин објашњавања догађаја је једноставан, директан и близак нашем данашњем животу, и запањујуће открива до које мјере и детаља се и нама данас једноставно понављају исте ствари, ситуације, па чак и исти покрети срца, као што су се дешавале људима кроз историју од најранијих времена. Тако веома брзо човјек осјети стварну, живу блискост и наклоност према многим од старовремених ликова које иначе можда познајемо само као неку врсту књишких или чак "музејских" имена или појмова.

У најмању руку због тога, што заиста у пуном смислу ријечи оживљавају старозавјетне догађаје и ликове и живо их доводе у везу са нама самима, препоручујем свакоме да послуша барем неку од ових емисија.

----------------------------------------------

"...Прије свега, та тумачења и те тајне, говоре нам да Свето Писмо није дјело писано у служби личног пишчевог поетског надахнућа, нити ради прецизног научног историјског израза, нити пак у служби нечега попут, нама савремене постмодернистичке игре између писца и читаоца, већ видимо да је Библија писана у служби и ради службе људи Господу Богу.

Његов се смисао не да исцрпити у осамљеном читаочевом домишљању и одушевљењу, у академским расправама, језичким анализама, поетском и мистичном заносу самозваних тумача, врачара и гатара. Његов смисао у православном схватању живота и стварности одређен је његовим физичким положајем у цркви, у православном храму. Тамо се Свето Писмо налази на сред олтара, Свете Трпезе, дакле у центру Богослужења, у центру Свете Литургије, у центру чудесног сабора Бога и вјерујућих људи.

Ето зато и отуда, нама се чини да смо прочитали извјештај о политичким немирима у Египту, о егзодусу једнога народа, о прастарим превазиђеним обичајима, да смо прочитали некакав нестваран јудејски мит, а оно нам се изненада кроз ријечи Цркве откривају судбинска питања нашег личнога живота, па не буде да смо прочитали "измишљени и научно оборив извјештај" о раздвајању мора стар 30-так вјекова, него то читамо о нашем крштењу, бјекству из робовања незнабоштву и страстима које симболизује Мисир - Египат, усласку у велику пустињу овога живота пуну колебања и разочарења за крштену душу и примицању коначној побједи и смирењу Царства Небеског коју симболизује Земља Обећана.

Нити то читамо "поучну причу о издаји међу браћом и великодушности одбаченога брата", него нам се то открива истина о страдалном Христу записана вјековима прије његовога оваплоћења, записама прије вјекова.

То је тајна Богослужења. Свето Писмо као Богослужбена књига, има ту тајну.

Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота.

Тако и на Светој Литургији, видиш - хљеб и вино, а то сами Господ који те позива да му приступиш.

Ми људи својим разумом и чулним моћима не можемо директно видјети лице Господње. Зато доиста често, ослањајући се на тако крње знање, закључујемо да смо ми сами у читавој васиони, да Бога нема. Вјера је, каже апостол Павле, потврда оних ствари које нама људима нијесу видљиве. Вјера је она сила која нас упућује у области крајње неизвјесне и недоступне нашим ограниченим сазнајним моћима. Вјера је наше једино средство и чуло пред непознатим. Вјером видимо невидљивога Бога.

Вјером, Јудејски излазак из Мисира кроз Црвено море постаје наговјештај Христовога страдања и потом васкрсења, наговјештај нашега крштења и по њему усмјерења ка животу вјечном, Земљи Обећаној. Вјером, пут изашавшег Израиља предвођеног Мојсејем постаје наш пут. Патње и колебање Јудејаца постају наше патње. Једна стара и на први поглед наивна прича постаје путоказ нашим срцима. Вјером Света православна Литургија, од представе за наше очи, збира неразумних радњи, превазиђене традиције и обичаја, постаје предворје, предукус Царства Небескога у који се сабирамо "опет и опет", како каже литургијска молитва.

Прошири
сачувај
14.9 Mb 15:56 min.
"Није фараон тај послат са неба као сушто зло које постоји само зато да би малтретирао Јевреје. Напротив, и фараон, мисирски цар, само је човјек слободан да учини шта жели, таман колико и Јевреји. Међутим, за разлику од својих претходника, овај је по своме карактеру, као човјек био нетрпељив и тирански расположен према странцима у својој земљи.
Тај његов лични и слободно одабрани шовинизам према Јеврејима који је као владар ширио међу осталим Египћанима, Господ једноставно није спријечио. Допустио га је. И у том смислу се може рећи да је фараон заједно са осталим Египћанима постао средство остварења давно реченога обећања о повратку Јевреја у обећану земљу.
А да опет не можемо рећи како Господ није волио Египћане и како их је користио као пуко оруђе, видјећемо касније, када ће наредни фараон пуно пута бити у прилици да се након ових почетних и монструозних репресија покаје и остави на миру народ Израиљев, али он то опет, по избору његове сопствене воље неће хтјети. ..."

сачувај
14.9 Mb 15:57 min.
"Ми смо видјели још од стварања човјека да је Божији однос према њему однос љубави и повјерења. Тај однос представља природно нормално стање за све што је од Бога створено па и за самога човјека. Мислим да нема човјека који ову истину не осјећа дубоко у своме срцу као највећу.
На Божијој љубави и повјерењу ми смо створени и постојимо. И као добри родитељ, који нас води кроз живот, Господ очекује да и ми према њему имамо исти однос. У томе је смисао онога Христовога "Блажени који повјероваше, а не видјеше". Тиме се објашњава онај Христов позив Петру да дође за њим по води и онај прекор након његовог страха и потапања "Маловјерни, зашто посумња?". Сад се можемо присјетити и оног Аврамовог изласка из земље својих предака и одласка за Господом на невиђено, у непознато - то је био акт љубави и повјерења који Господ очекује од свакога од нас.
...
Међутим, видјели смо да су путеви те љубави и повјерења истовремено и путеви искушења, путеви непрестане борбе са оним себичним, неповјерљивим, самољубивим у нама, присутним у нама још од стварања, још од рајскога врта. Присутним, јер смо створени као слободни, а не као робови или роботи нечега, макар то била и Божија љубав. Можемо да не волимо онога и да не вјерујемо ономе који нас је створио из небића и који нас воли.
...
Зато нас све непрестано искушава у овом пролазном и привременом дому, да би у оном вјечном, оном правом дому живјели без трунке сумње и трунке мржње, ако то ми сами будемо хтјели. Ствар је нашега пристанка, нашег "Аврамовског изласка из старе земље" на вјечни позив, који траје до посљедње секунде нашега живота. И никад није касно док нас год Бог држи живе."

сачувај
15.6 Mb 16:36 min.
"Бог не избавља Јевреје тако што се обраћа читавом народу, маси људи, већ будући и сам личност, Господ издваја испред те масе једну личност која ће водити, која ће осталима бити живи и конкретан примјер могућности, начина светости људскога живота.
Господ не посвећује на неки магичан и безличан начин све појединце у маси народа, на један мах. Он то не чини, не зато што то не може, већ ради тако да не повриједи људску слободу. Изабира првога, не по памети или љепоти, већ по праведности и побожности, изабира га и ставља напријед као образац за којим се може слободно кренути. Ставља човјека као слику самога себе, да би људе на богољубље навео кроз човјекољубље. Да би то уопште била љубав, а не нека недокучива мистика, понаособни и необјашњиви контакт са Творцем.
Тако ће касније и свога Сина, Бог Отац начинити једним од људи. Тако ће многе народе обратити, не моменталним просвећењем широких маса, некаквом демократијом, већ кроз апостола Павла, бугарског кнеза Бориса Михајла, светога Саву српскога, светога кнеза рускога Владимира, светог Петра Цетињског, и тако даље."

сачувај
15.4 Mb 16:49 min.
Наравно, историја човјечанства и историја нашега народа знају за побожне и благовјерне земаљске владаре. Али, препуно је било оних које је политичка моћ надмоћала и земаљска власт подвластила. Сујетном човјеку који има управу на људима и који се сам осјећа богом у односу на остале, тешко је објаснити да постоји неко изнад њега.
...
Власт над природом има њен Творац. Господ Бог је створио природу и природне законе. Његовом вољом они постоје и дјелују. Природа и природни закони су Божије имање и у власти су Његове воље. Доста често човјек, биће створено да управља Господњим имањем, то јест читавом творевином, заборавља на то па мисли да је или он, или та природа, врховна стварност изнад које нема ништа.
Проблем изласка Јевреја из Египта, и фараонове дозволе, није само питање политичко, питање људских права. Већ прије свега сукоб два духовна свијета: једног фараонвог који изнад себе не види Бога ни Управитеља, и другог јеврејског, поклоњења Аврамовог, коме је обећана Божија близина и Божије присуство, вјечно Божије друштво и заједница.

сачувај
18.1 Mb 19:51 min.
"...Ако се читајући старозавјетни запис о изласку Јевреја, гнушамо и грозимо над смрћу египатских првијенаца, треба да знамо разлику међу сликама Старога завјета. Када Божији народ излази из ропства, то није само детаљ народне историје, већ Божији праведник и миљеник који се зажелио ослобођења и Обећане земље, излази из ропства гријеху, тијелу и страстима. Истина Новога завјета каже нам да је сваки човјек, свако људско биће, осликан у старозавјетном Израиљу. Најстрашнији могући призор смрти и уништења, помор свих потомака и првих родова, представља знак који нам говори какву земљу, коју област напушта праведник, изабраник када се враћа Богу. То је истина који се односи на свакога човјека који се од грешнога живота окреће Богу. Повратак Богу јесте повратак животу, а одлазак из царства смрти, из земље гдје све умире најстрашнијом смрћу.
...
Вјечно празновање овога догађаја, као што видимо, не служи само ради сјећања на величанственост и значај прошлога, већ као и предукус будућег истовјетног поступања Божијега промисла. Син Божији, Јагње беспрекорно које узима гријехе свијета, жртвује се. Својом крвљу и васкрсењем избавља од смрти. Како каже васкршња пјесма: "Смрћу смрт разруши". И даје нам потом непрестано Тијело своје и Крв на живот вјечни. Па као што старозавјетна Пасха није било само сјећање на прошло, тако ни наша Литургија није просто сјећање на Христово страдање, већ предокушање будућега вјечнога Царства Небеског. ..."

сачувај
15.1 Mb 16:37 min.
"...Фараонов страх пред Господом био је само привременога карактера, док је трајало оно велико страдање египатских првенаца и док ни сам није знао хоће ли и он страдати те ноћи. Зато је онако повикао Јеврејима: "Излазите брзо из моје земље јер сви изгибосмо".
Али убрзо, наново је прорадила властодржачка рачуница код њега и његове свите: "Шта учинисмо? Пустисмо Јевреје, изгубисмо најамнике и радну снагу." Зато се брзо организоваше и кренуше у потјеру за њима.
Након привременога страха и покоравања Господу, Египћани су се понијели овоземаљском логиком, оном богоборачком мишљу која не рачуна ни на Божије присуство макар било и тако очигледно као у случају чуда и покора које је Господ пустио на Египат.
Поред тога, у фараону видимо диван примјер нашега понашања, истовјетне логике која свкога од нас води добрим дјелима наших живота. Углавном смо спремни на молитву и службу Богу када се угрозе неке наше замисли и планови, здравље или живот, каријера нас или некога од наших. Умјесто да служимо Богу стално, као што Бог непрекидно служи нама, од јутра до мрака, од рођења до смрти, при сваком тренутку нашега живота брине о нама, и по смрти у његовим смо рукама, дакле умјесто да узвраћамо истом мјером или бар приближно, ми се Бога сјетимо у болестима, невољама и мукама, у оним моментима уствари, када нас Бог подсјећа да му се већ дуго и од срца нијесмо јавили.
Овде још запажамо и слабу вјеру код Јевреја који исто тако видећи већ многа чуда избављења учињена у њихово име, нијесу у себи изградили довољну мјеру повјерења у Бога, уздања у Њега, него чим су угледали фараонову војску, поколебаше се и протествоваше Мојсеју бунећи се што су уопште излазили из Египта. Ту видимо да је њихова логика блиска фараоновој: она се не обазире много на Господа и жали за пређашњим стањем и робовањем у Мисиру.

сачувај
12.8 Mb 14:01 min.
...Како то и када, ми сами појединачно, постајемо налик старозавјетном Израиљу? Живот већине од нас одвија се или се одвијао у потпуном робовању нашим страстима, тјелесним потребама. То ропство, духовно ропство, огледа се у нашем незаустављивом пориву да удовољимо свакој нашој тјелесној жељи, свакој нашој најмањој сујети. И не само да не можемо а да не одговоримо поривима бескрајнога наједања, опијања, сумњичења, осуђивања, лагања, самоистицања, односа према људским бићима супротног пола које диктира наша острашћеност а не љубав према човјеку, већ читавим својим животом постајемо послушници жеља нашега тијела, и све своје силе бацамо на то да се што боље припремимо за следећу храну, за што љепшу храну, за следећу лаж, за што вјештију лаж, за следећу осуду другога, што снажнију осуду и следећу развратну мисао или поступак још примамљивију и још различитију од претходне.
Овим робујемо попут Јевреја у Египту. А ако нам се деси да скренемо пажњу на духовну истину, духовни фараон налаже још тежи рад, тј. још већи разврат, лаж и незаситост, како се не би замарали и нервирали питањима одговорности, истине, поштења и праве љубави према другоме.
Из таквог робовања тијелу и прохтјевима чула, стомака и крви, човјек се извлачи чином вјере. Најприје вјере у постојање некакве друге реалности, неког другачијег начина живота, неке слободе у Земљи Обећаној. Свако од нас попут Јевреја у Египту, тј. попут Мојсеја, добије, не једном у животу, позив за излазак из духовног робовања своме тијелу и својој сујети. Тај позив свако од нас добија директно од Господа, кроз неки догађај, нечију ријеч, нечији поступак или нешто записано.

сачувај
16.1 Mb 17:09 min.
...(благодарење) је прије свега знак велике духовне зрелости и пажње, која се наравно чини искрено и од срца.
Неко ће рећи: "лако је Јудејима било да пјевају и благодаре, када се све завршило, и Египћани катастрофално поражени пред њиховим очима", тј. лако је вјеровати и пјевати Богу када све иде у корист твојих интереса. Али видјели смо - управо је обрнуто. Фараон се бојао Бога само док је трајала опасност. Чим је прошла, заборавио је страх пред Господом. Констатовали смо да је то општечовјечански манир, препознатљив у свима нама. У наводном добру, када све иде како ми замишљамо, човјек се по тромости своје гордости и својих страсти, тешко сјећа да постоји неко изнад њега.
Осјећај, помисао, да ствари иду добро, и да нема никаквих проблема, представља једно од највећих духовних искушења за човјека. Јер мало је људи који тада кажу "Господ ми даје добро, Бог ми помаже", већ мисле "Иде мени добро, ја побјеђујем и успијевам". Зато је благодарење израз духовнога тријумфа, доказ да је човјек свим својим бићем увјерен у Божије постојање и Божије вођење његовога живота. Благодарење је најљепши начин да ми људи прославимо Бога јер њиме изражавамо став да су повољности и срећа у овоме животу доказ постојања Бога, а не повод да ми о себи мислимо као да смо богови, као о онима који у потпуности владају ситуацијом.
Благодарењем изражавамо нашу свијест о томе да све добре ствари које нам се десе у овоме животу немају сврху саме у себи, него су средства која нас окрепљују и воде коначноме спасењу, приближавању Божијем друштву и близини. Искрено благодарење зна да ми не живимо овај живот само зато да би имали успјешну каријеру, породични живот без трзавица и са здравим породом, да би безброј пута оздрављали након болести, за длаку избјегавали сигурну смрт у опасним ситуацијама, да би стицали углед и материјална добра за живот, већ да су сви ти детаљи привремене околности пролазнога живота којима нам Господ, када их подари, пружа благу родитељску руку узвођења ка животу непролазном, ка непролазним добрима.

сачувај
14.6 Mb 16:01 min.
...Можда ћемо се зачудити како то да немају смирења пред свим што се десило, како немају очи и уши да виде и чују да се њима дешава нешто изузетно. Откуд усред свега тога величанственога мисле на своје најниже потребе. Како им бар сада послије толико чуда није јасно да су у друштву највећега и најјачега и да ће све бити у реду, и да ће у свему бити подмирени, само ако му поклоне своје повјерење.
Али јеврејска је вјера колебљива. Таква је вјера већине нас. Ако смо се понекад и увјерили у несумњиво Божије присуство, то за нас није био знак постојања неке реалности веће и важније од ове. То нам није рекло да нам само Божије јављање, његово долажење до нас, указује и обавезује нас на мишљење и припремање за то нешто више, нешто другачије. Напротив, ми слијепо вјерујемо једино у онај свијет који конструишу наше страсти и наша сујета. А ако нам се нешто изнад, "некакав" Бог, понекад и јави, макар у највећој сили и слави, то је вјероватно да би поспјешио и олакшао наш живот на земљи, а никако да би нас обавијестио и скренуо нашу пажњу на живот из кога он долази.
Зато - дивно је Божије чудо раздвајање мора Црвенога, диван је огњени облак који у мраку иде пред њима, силна је смрт и потоп наших непријатеља, али Боже, шта је сад ово? У пустињни нема хране. Више ми ништа не одговара, хоћу назад у Мисир, тамо бих барем могао задовољити глад која ме тренутно мучи.
...
Растојање од Црвенога мора, тј. крштења до земље обећане, тј. Царства Небескога, растојање прекривено пустињом и гунђањем, јесте живот нас крштених који Крст и Цркву одбацујемо и заборављамо, нас назови вјерних који своме брату а камоли Богу не вјерујемо.

сачувај
15.1 Mb 16:06 min.
Ова, по форми наизглед наивна библијска прича, по којој је друштвена, судска, управна структура јеврејскога народа настала из разлога да се Мојсеј не би уморио ако све спорове буде сам рјешавао, износи нам једну велику истину. А то је да структура и поредак овоземаљских уређења и царстава, потичу од Божанског поретка, да су их Божији праведници попут Јотора и Мојсеја основали и зачели.
То даље значи да структуре државног и друштвеног законодавства, будући да су Божанског поријекла, губе свој смисао, са добра се окрећу на зло, ако падну у руке безбожних владара и владара који се боре против Бога.

сачувај
19 Mb 20:49 min.
Шта је оно по чему иначе и без помоћи Светог Писма, ми људи препознајемо и осјећамо љубав других? Када осјетимо да нас неко уважава, да поштује и примјећује нашу посебност и особеност, када некоме нијесмо једнаки са свима осталима, него смо некако посебни. Ето исто тако Бог Мојсеју сада објављује своју љубав према Израијљском народу.
.....
Нама савремена виђења љубави, па чак и размишљања о љубави Божијој на таласу разнородног омладинског бунта, хипи покрета овога вијека, теорије о људским правима, више се везују за начело апсолутности слободнога избора, светињу слободне човјекове воље и слободу његовога дјеловања. Међутим Господ Бог на овом библијском мјесту, управо након што је Јеврејима објеавио своју љубав према њима, сада се појављује у густоме облаку, грми, заповједа, налаже поступке очишћења и поста, како би се његов љубљени народ припремио за сусрет са њим.
Безобавезна љубав коју млади људи данас граде међу собом, са паролом пупут "нећу да се везујем", "брак уништава љубав", "браним своје ја" и томе слично, заснована је на темељу постојања једне једине светиње - сопственога ја младих појединаца. Љубав коју овдје Бог обзнањује човјечанству претпоставља другу светињу, не само Бога као највећег међу свима, него другога уопште. Нисам светиња ја, него је светиња други и његова личност.
.....
Принцип је љубави који Господ овде почиње објављивати густим облаком, муњама и громовима, а завршиће се смрћу јединороднога сина његовога на крсту. Овим силаском од силе и свемоћи до сопственога понижења, Бог доказује своје старање о човјеку као старање љубавно, и са бригом о интересу другога, тј. о интересу палога човјека.

сачувај
16.5 Mb 18:01 min.
"...Овдје се може примијетити раније изнијета истина да Господ са старозавјетним човјеком разговара као са дјететом. У односу на много узвишенији и дубљи начин обраћања Господа Исуса Христа људима у Новом Завјету. У Новом Завјету довољно је рећи причу, изрећи једну мисао, и већ је дат комплетан наук о Царству Небеском. У Старом Завјету, човјек се попут дјетета води за руку од предмета до предмета, од околности до околности, и казује му се: "Овдје је топло, овдје је хладно, овдје је плитко, овдје је дубоко". Или: "Ако во убоде изненада, домаћин није крив, али ако је домаћин знао да је во убодач, крив је", и тако даље, и томе слично, до посљедњих детаља са пажњом да се нека околност случајно не пропусти.
Ова исцрпна упозорења и упутства, објављују безграничност и ширину љубави Божије према палом човјеку, збуњеном и обезглављеном, којег је потребно извести на прави пут усавршавања, постепено и са безграничним стрпљењем."

сачувај
13.7 Mb 14:59 min.
"...Овдје у Старом Завјету, Он то ради тако што народ који је прихватио његову ријеч кропи крвљу са жртвеника.
Међутим, доба Новога Завјета, новога савеза са људима, потврдиће још страшније свједочанство, свједочењем крвљу свога јединороднога Сина. Овај пут, како каже апостол Јован на почетку свога Јеванђеља, Ријеч Божија, Слово Божије, казана у Старом Завјету кроз законе, сада је та Ријеч постала тијело. Слово, Логос Божији Господ Исус Христос, свој боравак међу људима запечатио је својом крвљу, да покаже да није сишао у свијет да прослави себе, већ да покаже славу људи."

сачувај
10.4 Mb 11:25 min.
Губљење стрпљења знак је недостатка повјерења, знак је слабе вјере. Вјера као израз несумњиве везаности човјека за Бога може ослабити, али слика Божија у човјеку никада. Та тежња за Богом, за нечим Божанственим изнад нас самих, ненарушива је. Управо из те тежње, а при изгубљеној вјери у једнога истинитога Бога, човјек непрестано себи гради лажне богове, разну златну телад.
Некада то су била митска створења или небеска тијела, затим сами владари, цареви и вође, потом за божанство је проглашаван разум и хармонија која влада свијетом,...