Trninic Info logo
Početna > Biblioteka > Старозавјетни катехизис > Остале књиге петокњижја
Старозавјетни катехизис
Остале књиге петокњижја

"Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота."

----------------------------------------------

"Старозавјетни Катехизис" је емисија радија Светигора (www.svetigora.com) која се емитује седмично.

Ово су изванредне емисије, поучне, али и више, на моменте веома надахњујуће. Начин објашњавања догађаја је једноставан, директан и близак нашем данашњем животу, и запањујуће открива до које мјере и детаља се и нама данас једноставно понављају исте ствари, ситуације, па чак и исти покрети срца, као што су се дешавале људима кроз историју од најранијих времена. Тако веома брзо човјек осјети стварну, живу блискост и наклоност према многим од старовремених ликова које иначе можда познајемо само као неку врсту књишких или чак "музејских" имена или појмова.

У најмању руку због тога, што заиста у пуном смислу ријечи оживљавају старозавјетне догађаје и ликове и живо их доводе у везу са нама самима, препоручујем свакоме да послуша барем неку од ових емисија.

----------------------------------------------

"...Прије свега, та тумачења и те тајне, говоре нам да Свето Писмо није дјело писано у служби личног пишчевог поетског надахнућа, нити ради прецизног научног историјског израза, нити пак у служби нечега попут, нама савремене постмодернистичке игре између писца и читаоца, већ видимо да је Библија писана у служби и ради службе људи Господу Богу.

Његов се смисао не да исцрпити у осамљеном читаочевом домишљању и одушевљењу, у академским расправама, језичким анализама, поетском и мистичном заносу самозваних тумача, врачара и гатара. Његов смисао у православном схватању живота и стварности одређен је његовим физичким положајем у цркви, у православном храму. Тамо се Свето Писмо налази на сред олтара, Свете Трпезе, дакле у центру Богослужења, у центру Свете Литургије, у центру чудесног сабора Бога и вјерујућих људи.

Ето зато и отуда, нама се чини да смо прочитали извјештај о политичким немирима у Египту, о егзодусу једнога народа, о прастарим превазиђеним обичајима, да смо прочитали некакав нестваран јудејски мит, а оно нам се изненада кроз ријечи Цркве откривају судбинска питања нашег личнога живота, па не буде да смо прочитали "измишљени и научно оборив извјештај" о раздвајању мора стар 30-так вјекова, него то читамо о нашем крштењу, бјекству из робовања незнабоштву и страстима које симболизује Мисир - Египат, усласку у велику пустињу овога живота пуну колебања и разочарења за крштену душу и примицању коначној побједи и смирењу Царства Небеског коју симболизује Земља Обећана.

Нити то читамо "поучну причу о издаји међу браћом и великодушности одбаченога брата", него нам се то открива истина о страдалном Христу записана вјековима прије његовога оваплоћења, записама прије вјекова.

То је тајна Богослужења. Свето Писмо као Богослужбена књига, има ту тајну.

Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота.

Тако и на Светој Литургији, видиш - хљеб и вино, а то сами Господ који те позива да му приступиш.

Ми људи својим разумом и чулним моћима не можемо директно видјети лице Господње. Зато доиста често, ослањајући се на тако крње знање, закључујемо да смо ми сами у читавој васиони, да Бога нема. Вјера је, каже апостол Павле, потврда оних ствари које нама људима нијесу видљиве. Вјера је она сила која нас упућује у области крајње неизвјесне и недоступне нашим ограниченим сазнајним моћима. Вјера је наше једино средство и чуло пред непознатим. Вјером видимо невидљивога Бога.

Вјером, Јудејски излазак из Мисира кроз Црвено море постаје наговјештај Христовога страдања и потом васкрсења, наговјештај нашега крштења и по њему усмјерења ка животу вјечном, Земљи Обећаној. Вјером, пут изашавшег Израиља предвођеног Мојсејем постаје наш пут. Патње и колебање Јудејаца постају наше патње. Једна стара и на први поглед наивна прича постаје путоказ нашим срцима. Вјером Света православна Литургија, од представе за наше очи, збира неразумних радњи, превазиђене традиције и обичаја, постаје предворје, предукус Царства Небескога у који се сабирамо "опет и опет", како каже литургијска молитва.

Прошири
сачувај
16.1 Mb 18:17 min.

сачувај
21.7 Mb 23:42 min.
"Празник савременог човјека у најбољем случају представља лијепо сјећање на неки догађај, обнављање успомене пригодним говорима и сјећањима. Једном ријечју то је комеморација, повратак неких прошлих дешавања у наше мисли и емоције и то је све. Овакав концепт празновања и спомињања неког или нечег и јесте саздан на модерној свијести да је све што је прошло, прошло заувијек и неповратно, а да је будућност непозната, неприступачна и без икакве везе са нама.
Међутим библијски човјек, старозавјетни Јеврејин а и данашњи православни Хришћанин, нису људи који постоје просто и једино у пукој садашњости, а везу са прошлошћу остварују просто сјећањем, а са будућношћу нагађањем или некаквим неизвјесним планирањем.
Библијски човјек смисао свога живота види у заједници са Богом, у непрестаној вези са вјечношћу, са оним што надилази сваку пролазност, промјењљивост и временску недокучивост. Испуњен вјечношћу и жељом за вјечним, библијски човјек непрестано тежи да превазиђе временску промјењљивост и пролазност која неповратно удаљује људе и догађаје.
...
...библијска свијест се гнуша пукога сјећања и комеморативних скупова. Она када празнује један догађај, неће просто да га се присјећа или евоцира успомене, она хоће у њему да учествује наново и у потпуности.
..."

сачувај
16.4 Mb 17:59 min.

сачувај
16.8 Mb 18:25 min.

сачувај
23 Mb 24:33 min.
"...Овдје нам се показују не само двије различите личности, два типа људи, већ у кнезу Валаку и пророку Валаму имамо приказ два различита односа људи према Богу, два да тако кажемо, класична доживљаја Бога кроз сву људску историју.
Кнез Валак жели да Божији благослов или проклетство усмјери у потребе сопствене воље и интереса, а праведни пророк прво пита каква је воља Божија. Кнез се љути и бива разочаран, а пророк постаје свједок надмоћи Божије над људском вољом.
Кнез Моавски Валак припада оној врсти људи која не осјећа и не признаје постојање ма какве силе и моћи изнад себе, што најбоље очитује његов покушај да Божију ријеч употреби за вршење своје замисли. Другим ријечима, његова сопствена воља доминира стварношћу и он покушава да сам себи буде врховно божанство. То је човјек који је сам себи бог а истински Господ му је средство за достизање неког овоземаљског циља.
На другој страни, пророк Валам, у овом случају, даје слику праведника који на првом мјесту ослушкује Божију вољу, а своју сопствену подређује ономе што чује од Господа. То се најбоље очитује у његовим ријечима упућеним безбожном кнезу: Да ми Валак да кућу своју пуну сребра и злата не бих могао преступити ријечи Господње, да учиним што добро или зло од себе. Што каже Господ, оно ћу казати.
Ево тако, у овој на први поглед наивној историјској приповијетци открива нам се слика људске палости и слика савршеног Божијег поретка у човјеку који се прије свега огледа у међусобној љубави и повјерењу, а из којег даље потиче послушност и покорност мањег према већем, дјетета према родитељу...."

сачувај
17.3 Mb 18:58 min.

сачувај
18.9 Mb 20:44 min.

сачувај
16.9 Mb 18:33 min.