Trninic Info logo
Početna > Biblioteka > Старозавјетни катехизис > Остале књиге петокњижја
Старозавјетни катехизис
Остале књиге петокњижја

"Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота."

----------------------------------------------

"Старозавјетни Катехизис" је емисија радија Светигора (www.svetigora.com) која се емитује седмично.

Ово су изванредне емисије, поучне, али и више, често веома надахњујуће. Начин објашњавања догађаја је једноставан, директан и близак нашем данашњем животу, и запањујуће открива до које мјере и детаља се и нама данас једноставно понављају исте ствари, ситуације, па чак и исти покрети срца, као што су се дешавале људима кроз историју од најранијих времена. Тако веома брзо човјек осјети стварну, живу блискост и наклоност према многим од старовремених ликова које иначе можда познајемо само као неку врсту књишких или чак "музејских" имена или појмова. Стари Завјет, који се често помиње као штиво тешко, са нејасним или тешко прихватљивим порукама, овде снажно оживљава за нас и показује нам своју савременост и блискост нашем личном животу.

У најмању руку због тога, што заиста у пуном смислу ријечи оживљавају догађаје Старог Завјета и ликове и живо их доводе у везу са нама самима, препоручујем свакоме да послуша барем неку од ових емисија.

----------------------------------------------

"...Прије свега, та тумачења и те тајне, говоре нам да Свето Писмо није дјело писано у служби личног пишчевог поетског надахнућа, нити ради прецизног научног историјског израза, нити пак у служби нечега попут, нама савремене постмодернистичке игре између писца и читаоца, већ видимо да је Библија писана у служби и ради службе људи Господу Богу.

Његов се смисао не да исцрпити у осамљеном читаочевом домишљању и одушевљењу, у академским расправама, језичким анализама, поетском и мистичном заносу самозваних тумача, врачара и гатара. Његов смисао у православном схватању живота и стварности одређен је његовим физичким положајем у цркви, у православном храму. Тамо се Свето Писмо налази на сред олтара, Свете Трпезе, дакле у центру Богослужења, у центру Свете Литургије, у центру чудесног сабора Бога и вјерујућих људи.

Ето зато и отуда, нама се чини да смо прочитали извјештај о политичким немирима у Египту, о егзодусу једнога народа, о прастарим превазиђеним обичајима, да смо прочитали некакав нестваран јудејски мит, а оно нам се изненада кроз ријечи Цркве откривају судбинска питања нашег личнога живота, па не буде да смо прочитали "измишљени и научно оборив извјештај" о раздвајању мора стар 30-так вјекова, него то читамо о нашем крштењу, бјекству из робовања незнабоштву и страстима које симболизује Мисир - Египат, усласку у велику пустињу овога живота пуну колебања и разочарења за крштену душу и примицању коначној побједи и смирењу Царства Небеског коју симболизује Земља Обећана.

Нити то читамо "поучну причу о издаји међу браћом и великодушности одбаченога брата", него нам се то открива истина о страдалном Христу записана вјековима прије његовога оваплоћења, записама прије вјекова.

То је тајна Богослужења. Свето Писмо као Богослужбена књига, има ту тајну.

Видиш - прича, поетско дјело, писано старим превазиђеним језиком, а оно - најдубља истина твога живота.

Тако и на Светој Литургији, видиш - хљеб и вино, а то сами Господ који те позива да му приступиш.

Ми људи својим разумом и чулним моћима не можемо директно видјети лице Господње. Зато доиста често, ослањајући се на тако крње знање, закључујемо да смо ми сами у читавој васиони, да Бога нема. Вјера је, каже апостол Павле, потврда оних ствари које нама људима нијесу видљиве. Вјера је она сила која нас упућује у области крајње неизвјесне и недоступне нашим ограниченим сазнајним моћима. Вјера је наше једино средство и чуло пред непознатим. Вјером видимо невидљивога Бога.

Вјером, Јудејски излазак из Мисира кроз Црвено море постаје наговјештај Христовога страдања и потом васкрсења, наговјештај нашега крштења и по њему усмјерења ка животу вјечном, Земљи Обећаној. Вјером, пут изашавшег Израиља предвођеног Мојсејем постаје наш пут. Патње и колебање Јудејаца постају наше патње. Једна стара и на први поглед наивна прича постаје путоказ нашим срцима. Вјером Света православна Литургија, од представе за наше очи, збира неразумних радњи, превазиђене традиције и обичаја, постаје предворје, предукус Царства Небескога у који се сабирамо "опет и опет", како каже литургијска молитва.

Прошири
сачувај
16.1 Mb 18:17 min.

сачувај
21.7 Mb 23:42 min.
"Празник савременог човјека у најбољем случају представља лијепо сјећање на неки догађај, обнављање успомене пригодним говорима и сјећањима. Једном ријечју то је комеморација, повратак неких прошлих дешавања у наше мисли и емоције и то је све. Овакав концепт празновања и спомињања неког или нечег и јесте саздан на модерној свијести да је све што је прошло, прошло заувијек и неповратно, а да је будућност непозната, неприступачна и без икакве везе са нама.
Међутим библијски човјек, старозавјетни Јеврејин а и данашњи православни Хришћанин, нису људи који постоје просто и једино у пукој садашњости, а везу са прошлошћу остварују просто сјећањем, а са будућношћу нагађањем или некаквим неизвјесним планирањем.
Библијски човјек смисао свога живота види у заједници са Богом, у непрестаној вези са вјечношћу, са оним што надилази сваку пролазност, промјењљивост и временску недокучивост. Испуњен вјечношћу и жељом за вјечним, библијски човјек непрестано тежи да превазиђе временску промјењљивост и пролазност која неповратно удаљује људе и догађаје.
...
...библијска свијест се гнуша пукога сјећања и комеморативних скупова. Она када празнује један догађај, неће просто да га се присјећа или евоцира успомене, она хоће у њему да учествује наново и у потпуности.
..."

сачувај
16.4 Mb 17:59 min.

сачувај
16.8 Mb 18:25 min.

сачувај
23 Mb 24:33 min.
"...Овдје нам се показују не само двије различите личности, два типа људи, већ у кнезу Валаку и пророку Валаму имамо приказ два различита односа људи према Богу, два да тако кажемо, класична доживљаја Бога кроз сву људску историју.
Кнез Валак жели да Божији благослов или проклетство усмјери у потребе сопствене воље и интереса, а праведни пророк прво пита каква је воља Божија. Кнез се љути и бива разочаран, а пророк постаје свједок надмоћи Божије над људском вољом.
Кнез Моавски Валак припада оној врсти људи која не осјећа и не признаје постојање ма какве силе и моћи изнад себе, што најбоље очитује његов покушај да Божију ријеч употреби за вршење своје замисли. Другим ријечима, његова сопствена воља доминира стварношћу и он покушава да сам себи буде врховно божанство. То је човјек који је сам себи бог а истински Господ му је средство за достизање неког овоземаљског циља.
На другој страни, пророк Валам, у овом случају, даје слику праведника који на првом мјесту ослушкује Божију вољу, а своју сопствену подређује ономе што чује од Господа. То се најбоље очитује у његовим ријечима упућеним безбожном кнезу: Да ми Валак да кућу своју пуну сребра и злата не бих могао преступити ријечи Господње, да учиним што добро или зло од себе. Што каже Господ, оно ћу казати.
Ево тако, у овој на први поглед наивној историјској приповијетци открива нам се слика људске палости и слика савршеног Божијег поретка у човјеку који се прије свега огледа у међусобној љубави и повјерењу, а из којег даље потиче послушност и покорност мањег према већем, дјетета према родитељу...."

сачувај
17.3 Mb 18:58 min.

сачувај
18.9 Mb 20:44 min.

сачувај
16.9 Mb 18:33 min.